Svedoиenje Piroжanaca

...........Православно удружење "Владика Василије Костић" у Пироту на основу сазнања о пројекту ревитализације Пиротске тврђаве и њеног непосредног окружења, који је покренут још 2004. године са јасним циљевима, међу којима је и: сензибилизација становништва по питању значаја наслеђа и могућностима за његово укључивање у савремене животне токове, и бриге да ово сакрално место не добије профани карактер, у намери да помогне за сада забележило неколика сведочења Пироћанаца о несумњивом постојању Црквице унутар зидина Горњег града пиротског Калеа.
...........Мислимо да учешће јавности у трагању за најбољим решењима може бити од помоћи. Удружење жели да информише заинтересоване да помогну у обнови ове светиње, чиме би се вероватно убрзао рад на обнови целог комплекса. Тражили смо увид у досадашње археолошко-истраживачке радове Горњег града, како бисмо покренули акцију чишћења, истраживања и реконструкције Црквице, уз стручну помоћ Завода за заштиту споменика културе у Нишу, Музеја Понишавља у Пироту, Дирекције за изградњу града и помоћ Епархије.
...........Уважавајући чињеницу да је Пиротска тврђава Кале српска средњевековна тврђава заштићена као споменик културе од великог значаја као и напоре за максималним очувањем њене аутентичности, да је основни циљ ревитализације повратак простора Пиротске тврђаве корисницима, залажемо се за реконструкцију Црквице и oбјављујемо сведочења Пироћанаца.

...........Када је Свети владика Николај Велимировић рекао, пре више деценија, за Пирот да је "Мали Јерусалим" мислио је притом не само на бројне храмове, цркве, манастире, метохе, манастиришта, црквишта, оброке (по неким подацима било их је крајем 19. века чак 258 у пиротском крају), већ је мислио, пре свега, на духовност и побожност људи овога краја из које су, као пламен молитава пред Господом, изникли бројни храмови захваљујући којима су кроз низ векова многобројни хришћани Пироћанци ушли у Живот.

...........Један од тих храмова са почетка векова хришћанства из времена Светог Никите Ремезијанског је и црквица поред пиротског Градића (Калеа, Тврђаве) с леве стране пута Пирот – Ниш. Данас су од ње сачувани темељи и део зидова.

...........Међутим, у самом Калеу постојала је црквица којој није утврђен датум постања, али се одувек предпостављало да је из римског периода. Код старих Пироћанаца постоји веровање да потиче из првих векова хришћанства и да је сазидана због верских потреба саме посаде која је живела у Калеу.

...........Она се састоји од две просторије од којих је једна димензија 3,5 х 3,5 m, а друга, нешто мања, чинила је олтарски део окренут истоку. Кров је био рађен на једну воду окренут према источној страни. У камене зидове Тврђаве јасно је усечена линија од камених плоча којима је кров био покривен и које су временом "ушле" у зид.
...........Ову грађевину сви стари Пироћанци зову "црквица" и никако другачије.

........... Ја имам 65 година, седма сам генерација Пироћанаца, мојих предака, рођена у овом граду и нисам чула да је неко ову грађевину звао друкчије него "црквица". Слушала сам да су жене некада чешће долазиле до Тврђаве и палиле свеће у црквици. Нисам имала прилике да чујем коме је била посвећена или ко је сазидао, али је, као што рекох, непогрешиво памћење Пироћанаца називало увек "црквица".

...........О њој пише у својој књизи о историји Пирота "Нишавље" и дипломирани правник Мирко Живановић 1933. године: "У самом Туресу (римском Пироту) подигнута је једна мала црквица у близини Градића са леве стране друма Пирот – Ниш, која је служила за потребе становништва Туреса. А судећи пак по облику и другим особинама својственим црквама, једна мала црквица је била у самој тврђави, у унутрашњости једне централне куле, која и данас, мада доста оштећена, постоји. (страна 14 и страна 41)
...........Било је примера да неко каже: "То није била црква него затвор."

...........Ја не сумњам да су за време 422 године које је Пирот провео под Турцима који су проширили Тврђаву и увећали посаду у њој и којима хришћанска црква није била потребна, напротив, ове црквене просторије служиле као затвор. Међутим, то очито није била основна намена ове грађевине, јер би иначе, у народном сећању и предању остала запамћена као "казамат", а не као "црквица".

...........С обзиром да су некадашњи житељи Туреса, односно, данашњег Пирота, оживели своја срца хришћанством још у праскозорје његовог рађања, и то потврдили подизањем храмова које народно памћење није вековима избрисало из сећања, можда је потребно оживети некадашњу црквицу или на било који начин обележити сећање на њу и тако клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност.

Мирјана Игић, новинар

...........Ја Светлана Николић, рођена Поп Крстић 1. 5. 1945. године у Пироту, од оца Милорада и мајке Вере, чувене породице Поп Крстић – Танини:

...........- Да би остало у сећању и историји, Богом нам даног нашег града Ћилимграда, сећање да је у утврђењу Момчиловог града постојала и данас постоје остаци црквице Сведржитеља. Сећам се да сам као девојчица одлазила са мојом баком, палила свећу и видела кандила која су била упаљена у црквици.

...........Од моје баке, даља рођака је била задужена да пали кандила. За узврат је, даљи потомак војводе Момчила, плаћала. На зидовима сам видела остатке фресака.

Жеља нам је да се то обнови и служи служба Божја.

Потврђује:

Светлана Николић, дефектолог у пензији

...........Ја Гордана Б. Бојић, рођена Живковић, звана Гога Парцина, од оца Божидара и мајке Наде, у Пироту позната по очевом надимку Парца, са станом у улици Српских владара број 9 у Пироту:

...........- Од дана свог рођења 9. 2. 1957. године, налазим се на истој адреси, раније је то била улица Маршала Тита. Своје детињство сам провела и одрастала у подножју Момчиловог града – Калеа, како га зовемо ми староседеоци.

...........Као детету, остало ми је у дубоком сећању да је у једном делу Тврђаве "Кале", а стоји на истом месту и дан данас, била такозвана Црквица. Као и свако радознало дете, улазила сам са својим оцем, братом и сестром, и више пута затицала упаљене свеће и упаљена кандила. Такође памтим, да су на зидовима биле и фреске (јер сам упамтила необично плаву и црвену боју). Црквица је некада била затворена капијом од гвожђа, и тада сам ја као дете, вирила кроз решетке капије (тада је, тих година 60-тих, унуташњост Црквице била чиста), а када је капија била отворена, са великим страхопоштовањем, улазила сам унутра.

...........Како сам емотивно везана за овај део града (у коме су рођени моји преци, ја, моје дете), жеља ми је, да се постојећа Црквица обнови, како би служила својој сврси – поштовању Вечитог и Јединог Господа Исуса Христа.

Потврђује:

Гордана Б. Бојић, рођена Живковић, васпитач

...........Моја сећања на црквицу у Градићу "Калеу"

...........Први пут сам посетио цркву у Калеу 1967. године заједно са мојом бабом Јованком из Житковца, која је у сну видела да мора да дође и упали свећу Христу Сведржитељу. Са нама су биле још неколико жена: баба Персида Јеременковић из Станичења, хаџи Јелена Цветковић из Пирота, хаџи Персида Петровић, хаџи Радмила Најдановић, хаџи Десанка Петровић, хаџи Јелисавета Тачић, Јелица Станковић, све из Пирота, које нажалост нису међу нама.

...........Ја, као дете од петнаестак година, видео сам остатке фресака, а највише се распознавао Христос Сведржитељ. Од тада, то јест 1967. године па надаље, увек сам посећивао ову црквицу кад је било отворено.

...........Када је направљен "бувљак", ова црквица је постала јавни клозет!, то јест WC!, што је оличење и за сваку "похвалу" градских челника и пуравелника и свих грађана Богом чуваног и чувеног града Пирота.

...........Осамдесетих година, негде 1975. путовао сам из Пирота до Ниша са једним господином по имену Мика "Газибара" који ми је испричао следећу причу: да се у Калеу налази црквица коју Турци нису дирали и скрнавили и да је он као дете, са својим вршњацима и мајкама долазили и палили свеће и да су у црквици у једном сребрном ковчежићу постојале кости, то јест мошти и два перчина, то јест кике, плетенице Јелице, сестре војводе Момчила.

...........Ово су моја сећања и зато Вас молим да ову цркву обновите да не би се препустило забораву, да би остало будућим покољењима, то јест нараштајима, на понос и дику.

...........Уколико ово не учините, оставићете велики грех и проклетство својим потомцима.

Ово тврди и потписује
свештеник Зоран Тошић из Пирота.